Rogue One: A Star Wars Story
Mislim da se većina fanova prepala kada su čuli da izlazi ovaj film. Svi su čekali priču smeštenu u Star Wars univerzum, koja se dotiče elemenata iz originalnih filmova, ali se ne koristi istim likovima. Prepali smo se, jer dobar deo nas još uvek ne zna šta da misli o Epizodi VII, i planiramo da se odlučimo tek nakon što što izađu naredne dve, pa imamo čitavu priču pred sobom. Najavom filmova koji će se baviti životima Obi Van Kenobija i Han Soloa, taj strah se samo uvećao, jer sve što je nekada bilo sveto sada deluje kao da je na rasprodaji. Ti strahovi su se u meni primirili nakon što sam pogledao Odmetnik 1. Mnoge stvari ovde podsećaju na originalnu trilogiju, a pritom ne mislim na kopiranje zapleta. Radnja je bajkovita i jednostavna za praćenje. Dijalozi nisu nepotrebno načičkani i nema onih momenata gde ti likovi iznova prepričavaju radnju, jer si možda glup i ne možeš da ispratiš šta se dešava. Svi sporedni likovi su simpatični i čovek se lako veže za njih. Humor je prisutan, ali nije agresivan. Naravno da su tu moraju da budu (za Star Wars nezaobilazni) „imam problema sa svojom očinskom figurom“ momenti. Film se odvija u vremenu neposredno pre dešavanja iz Epizode IV. Prati grupu pobunjenika koji su se odmetnuli (hmmm, možda je po tome film dobio ime) da ukradu planove Zvezde smrti. Moja najveća zamerka je što se uopšte nisam vezao, ni za glavnu junakinju, ni za glavnog junaka. Promene njihovih karaktera su toliko nagle i oštre, da gotovo izgledaju izveštačeno. Ovde bih ponovio da sam veoma zadovoljan sporednim likovima, a čak i marginalnim, onima koji se pojavljuju na tek par minuta i potpuno te ubede u to što rade. Pojavljivanje likova iz originalne priče je tu strogo kao bonus za gledaoca, i razvoj radnje se ne oslanja nužno na njih. Sve lokacije izgledaju prelepo. Većina letelica je već viđena jer, ponavljam, radi se o vremenskom periodu Nove nade. Imamo pobunjenika koji je jeftina kopija Hana Soloa, ali bar kod njega nema dileme da je prvi zapucao. Prisutan je i droid koji kao da je mešavina Čubake i androida Marvina iz Autostoperskog vodiča kroz galaksiju. Tu je i pilot dezerter koji na momente podseća na Kojota iz Eyesburna. Ako se ložite na svemirske tuš kabine, jedna će vas oduševiti. Ako se ložite na svetlosne sablje, nema ih mnogo, ali ta jedna će vas oduševiti.
Gledati sa Silom, i Sila će gledati sa vama.
Autor: Dobroćudni
Igla ispod praga
Neko bi rekao da je istorija crnogorskog filma prazna, šupljikava i da tu ničega nema. Ne i ja! Crnogorski film ima, za moj univerzum, jednog od najbitnijih reditelja ikada – Živka Nikolića, tako da sve ozbiljnije radove sa tog podrućja merim kroz njegov rad. Osim naravno trash uradaka poput Rođeni sjutra, ili celog žanra filmova – Mimi Karadžiću se prijebalo. Sva sreća pa je film Ivana Marinovića ispunio očekivanja. Sve deluje kao da su osamdesete i da je Živko u punoj snazi. Na poluostrvu Luštica meštani žele da prodaju zemlju, gde bi Britanci uleteli s kintom, i napravili kompleks hotela, spa, golf teren i ostale zajebancije. Naravno, neko će da zakoči, a to je naravno lokalni pop mizantrop, kog glumi Nikola Ristanovski, aka jedan od top tri glumaca sa ovih prostora. Kod njega mi je oduvek smetalo što stalno izgleda kao da mora iznese veliki dramski lik, sa najvećim problemom ovog sveta. Ovde to nije slučaj, glumi sa određenom ležernoću, a pritom je, iako pop, najveći frajer u selu. U sat i po gledamo meštane, koji pokušavaju i milom i silom da ga ubede da proda plac, njega kako se trudi da održi porodicu na okupu (iako mu je majka dementna do krajnjih granica, a sin spreman da svaki čas zapali na brod) i lokalnu usedelicu koja se malo zaljubiška u našeg glavnog junaka. Taman kada pomislimo da se sprema krvavi obračun, i da nas čeka još jedna kritika palanke koja će biti okupana krvlju, desi se zaokret. Za razliku od Nikolića, koji je pre svega nije voleo svoje likove i od njih je pravio karikature, Marinović ih simpatiše, i ne smatra ih lošim ljudima. Da ne odajemo, recimo da vas čeka neka vrsta hepi enda. Meni kao Crnogorcu po poreklu, ovakva tema je bliska, jer je lako zamisliti nekog svog u ovom filmu. Oca, Đeda, Strica, ili komšiju od preko, s kojim Đed ne priča već 20 godina, ali svakog jutra igraju šah.
Gledati sa svojima. Ja bih voleo da mogu
Hell or High Water
Velika želja za pisanjem filmskih recenzija javila mi se pre nekoliko godina, kada sam pogledao film Mud. Možda je to bila i kapisla za pokretanje Tegle, ko zna. Žanr noir westerna se, iz godine u godinu, sve više razvijao, a sa Hell or High Water je na apsolutnom vrhuncu. Režirao ga je Englez David Mackenzie, koji je stekao slavu klasičnim ostrvskim deprama poput Young Adam, ili Starred Up, tako da iznenađuje kako se snašao u klasičnoj priči sa američkog juga. U glavnim ulogama su jedan od najpotcenjenijih glumaca današnjice Ben Foster, i Chris Pine, lik koji će u narednim godinama izgleda prestati da bude još jedno lepo lice i postati bitan faktor. Njih dvojica su braća koja pljačkaju banke, ali sve pod konac isplanirano, ali je film tako postavljen, da su, u ovom post-ekonomski-krah svetu, banke pravi negativci. To znaju naši junaci, znaju i policajci koji ih jure, pa iako su spreni da ih ulove, ipak više kontempliraju, kako je to Tomi Li Džons radio u No Country for Old Men. HoHW je sigurno vestern godine, a verovatno jedan od najboljih filmova koje ste skoro mogli da gledate.
Gledati sa ljudima koji su pod kreditom, ili su uzeli kredit da bi isplatili kredit. Možda dobiju neku ideju
Autor: Miloš Dašić
Toni Erdmann
Ne znam kako se pogodilo, ali u poslednje vreme gledam filmove koje su režirale žene. Da li to nešto govori o mom senzibilitetu, ili je puka slučajnost je stvar koju ću sigurno istražiti, ali ne u ovom tekstu. Nemački film koji će sigurno biti pretendent za Oskara, kod nas je prikazan u okviru FAF-a, ali ga sada možete uhvatiti u nekim od manjih bioskopa. Vinfred je penzionisani nastavnik muzičkog, koji još uvek vuče hipi korene i deluje pomalo nezgrapno u modernom svetu. Njegova ćerka radi kao konsultat u Bukureštu za veliku naftnu kompaniju i želi da napreduje u karijeri. Da bi se ponovo povezao sa njom, odlučuje da je poseti, slučajno baš u nedelji kada ona ima najvažnije sastanke. Zbog odsustva bliskosti između njih, nakon serije nemilih događaja, Vinfred postaje Toni Erdman, biznis konsultat i kouč. Iako nijednog trenutka film ne ismeva poslovne ljude, kritike na njihov način života su veoma jasne, ali ne i jeftine. Izmeštanje radnje u Rumuniju daje drugačiji ton, jer je očigledno da i Nemac oseća žal za svojom zemljom kada dođe u Istočnu Evropu, nije samo da naši gastosi pate za rodnom grudom. Toni Erdman razume distanciranost i izgubljenost svoje ćerke i na najjednostavniji mogući način pokušava da joj vrati smisao u život. Film povremeno deluje predugo, ali katarza, koju zajedno sa likovima proživljavamo na kraju, daje iskrenu nadu da će moderne generacije „dovesti sebe u red“. Neće, ali lepo je nadati se. Svaka čast Erdmane.
Gledati sa menadžerima i bankarima.
Autor: Shakraf
COMMENTS